Esej učenika osmog razreda OŠ Virovitica
Ja sam Danijel Pavlović. Učenik sam 8. razreda OŠ Virovitica. Svi učenici našeg razreda, zajedno sa razrednicom, su postali članovi Udruge za zaštitu Šapa. Svi mi jako volimo životinje. Razrednica je jednog dana rekla da u Udruzi postoji napušteni čupavi psić. Pitao sam roditelje i sutradan u školi objavio da ću ga ja udomiti. Kod mene je već 6 mjeseci i svaki dan ga volim sve više. Čim dođem iz škole, trčim k njemu da se pozdravimo. Nakon ručka opet smo zajedno. Sjedi uz mene dok pišem zadaću i mirno me čeka. Svi mi u razredu volimo životinje. Prošle jeseni smo pravili hranilice za ptice u našem školskom dvorištu. U školskom vrtu imamo ježa, a često k nama dođu psi iz susjedstva. Tada ih mazimo i igramo se sa njima.
Danijel Pavlović
Sjedio sam u svom dvorištu, kad sam začuo mijaukanje koje je dolazilo iz grma pokraj kuće. Oprezno sam prišao grmu i ugledao malu bijelu mačkicu. Bila je mršava i gladna. Odnio sam je u kuću i dao joj mlijeka u posudu koju sam napravio tako što sam prerezao plastičnu bocu. Napravio sam joj ležaj u kutiji. Ostavio sam ju i otišao se igrati. Kad sam se vratio mačkice više nije bilo. Tražio sam ju dugo, ali uzalud. Sutradan sam opet začuo mijaukanje. Znao sam da je gladna. Ponovno sam ju donio u kuću i ovaj put je ostala, a ja sam ju jako zavolio. Mačka je sada odrasla ali i dalje se voli igrati i maziti. Jako je volim i ne bih ju nikome dao.
Tomislav Juhas
Zovem se Tomislav i živim na selu. Moji roditelji imaju staju u kojoj drže stoku. U staji žive i lastavice. Napravile su pet gnijezda i dolaze svake godine. Jednog dana sam na cesti ispred mog dvorišta vidio lastavicu koja je pokušavala letjeti. Nije mogla zbog slomljenog krila. Pažljivo sam ju podigao i stavio u gnijezdo. Nakon para dana je lastavica ozdravila i veselo letjela.
Tomislav Štefović
Ja sam Suzana. Učenica sam 8. razreda. Mi, osmaši, skupljamo papir. Razrednica je objasnila da ćemo na taj način spasiti drveće, a samim time i kuće pticama, kukcima i svim drugim životinjama. Obilazeći drveće u parku i školskom dvorištu vidjeli smo kolikim životinjama je ono dom. Nakon toga smo još uporniji u skupljanju papira.
Suzana Baltić
Ja u školi skupljam papir. Skupljanjem papira znam da pomažem raznim životinjama da imaju svoj dom. Svatko voli imati svoju kuću, jer i ja sam sretan što imam svoju. Što više papira sakupimo, više će šuma ostati na životu.
Dinko Stanić
Ja sam Ivančica. Učenica sam 8. razreda. Kad dođem iz škole, ručam i krenem se igrati s prijateljicama. Tako sam jednog dana vidjela nekoliko dječaka da tuku malog psića. Tukli su ga šumama, a on je tužno zavijao. Slušajući ga, zaboravila sam na strah i utrčala među njih. Nisu se ni snašli a ja sam uspjela pobjeći s psom. Donijela sam ga kući, nahranila i nagovorila mamu da ga zadržimo. Još uvijek je sa mnom. Zove se Reks i jako ga volim.
Ivančica Nikter
Imam 15 godina i zovem se Ivan. Kod kuće hranimo zečeve. Volim ih jako, hranim ih i pazim da im se ništa ne dogodi. Sada ima malih zečića i ja ih ne diram, jer znam da bi ih mama ostavila i oni bi uginuli. Zato i vi pazite na svoje životinje jer ako ih volite i one će voljeti vas.
Ivan Brdarić
U susjedstvu naše škole bio je jedan mali pas koji mi se jako sviđao. Svaki dan poslije škole, a prije nego stigne autobus, ja otrčim k psiću da se malo poigramo. Vlasnik psa nije imao puno vremena za njega i na moju molbu on mi ga je poklonio. Uz pomoć prijatelja smjestio sam ga u kartonsku kutiju i krenuo na put. Živim daleko od škole i dugo smo putovali, ali to mom psiću nije smetalo. Cijelim putem je bio miran i tih. Već sutradan sam mu uz pomoć tate napravio kućicu. Svaki dan me ispraća i dočekuje. Tako smo obojica sretni.
Matija Bušljeta
Stalno sam slušao da je pas čovjekov najbolji prijatelj, pa sam i ja poželio imati takvog prijatelja. Jednog dana smo prijatelj i ja tražili gljive po šumi, kad smo začuli tihi cvilež. Obojica smo krenuli prema tom zvuku i našli dva mala ostavljena šteneta. Baš smo bili sretni. Svaki je uzeo jednog psića i odnesao ga kući. Uz put smo se i dogovorili da ćemo ih zadržati i brinuti se o njima. Ja sam mog nazvao Bleki i on mi je veliki prijatelj u igri.
Rifat Škrebić
Prije nekog vremena, šećući se kroz Viroviticu, ugledao sam ranjenog goluba. Bio je u blizini crkve. Sjetio sam se da njih puno živi na tavanu crkve i okolnih kuća. Ušao sam u trgovinu i zamolio praznu kutiju. U nju sam stavio goluba i odnio ga k mojoj teti kod koje živim. Čuvali smo ga i hranili dok nije ozdravio. Tada smo ga pustili na slobodu.
Pero Milašin
Zovem se Zoran. Živim u selu u blizini Virovitice. Imamo veliko dvorište, koje je puno drveća. Na drveću živi puno ptica. Kad je jako zima, pravimo hranilice i vješamo ih na drveće. Zato nam ptice pjevaju cijelo ljeto. Ne boje nas se, i mi se možemo puno igrati a da one ostanu na drveću.
Zoran Pokrivka
![Crni mačić [ 27.78 Kb ]](/data/image_2_2383.jpg "Crni mačić [ 27.78 Kb ]")
